Evo i mi stigli...

 

     Kažu da je svaki početak težak! Ne znam da li da se složim i potvrdim ovu izjavu ili da je negiram. U svakom slučaju svi moramo da se složimo sa tim da je ovaj početak bio jako zanimljiv. Nas dvadesetčetvoro učesnika radionice, jedna omladinka Maja i dva voditelja Ljilja i Ceca tog jutra sa malim zakašnjenjem, krenuli smo na osmodnevno putovanje sa jednim ciljem: da se provedemo što bolje i da se odavde vratimo sa što većim  brojem novostečenih prijatelja. Već prvog dana, gostoljubivi domaćini poželeli su na mtoplu dobrodošlicu. E sad, bez obzira što su neki ovde došli sa namerom da skinu koji kilogram to je prosto neizvodivo jer su nam i doručak i ručak i večera obilni a povrh svega toga tu je i užina. Već smo treći dan ovde i održali smo nekoliko sastanaka tj. radionica na koje su neki kasnili a drugi se uspavali ali se iskreno nadamo da će sutra biti ona treća sreća. Svakog dana idemo u šetnju a pružila nam se prilika da po prvi put vidimo hrast koji je star hiljadu godina. Inače plan rada je sledeći:

- U sedam sati ustajemo i na obližnjem igralištu radimo vežbe;

- U pola devet doručkujemo;

- Od deset do dvanaest radionica;

- Odmor do pola dva kada nam je zakazan ručak;

- Od pet do sedam šetnja;

- U pola osam večera;

- I posle osam slobodne aktivnosti;

    Kao što možete da primetite dan nam je potpuno ispunjen ali uvek nađemo mesta za odmor, druženje i, onako u poverenju, posmatranje zgodnih odbojkaša iz Niša!

   No kako svuda postoje pravila i ovde se ona poštuju, koliko je god to moguće. Postoji grupica dečaka koja poznaje samo jedno pravilo a to je da nema pravila pa ponekad naljute Ljilju i Cecu ali ćemo ih na kraju krajeva svi mi dovesti u red.

 

Marina Trajković

 

 

POSETA HRASTU

 

      Jedna od naših najvećih želja bila je da konačno posetimo čuveni hrast star hiljadu godina o kome su nam toliko pričali naši domaćini. I tako, mi se nakon nekog vremena pešačenja našli ispred prelepog hrasta sa ogromnom rupom u sebi što je, podrazumeva se, izmamilo uzdahe svih prisutnih. Jedna starija gospođa ispričala nam je nešto o tom hrastu i ovaj hrast ne samo da predstavlja atrakciju ovog mesta već se smatra da ima i lekovito dejstvo. Zanimljivo, zar ne?

 

 

DUGO OČEKIVANA ŽURKA......

JOŠ SA ODBOJKAŠIMA

 

     Ove večeri, verujte mi na reč, sve devojčice su spremno dočekale naše goste, zgodne odbojkaše iz Niša koje sam vam već pomenula. Ne mogu ni sama da vam opišem o kakvim se pripremama radilo: od oblačenja preko feniranja, peglanja kose pa sve do šminkanja. Iako su naši visoki odbojkaši svi bili izuzetno slatki, razdragani  i veseli nakon kraćeg perioda trener Marko je rekao da svi oni moraju u krevet zbog sutrašnjeg treninga. Svakako, pale su tu i neke simpatije pa evo i sada traju prepričavanja o tome kako se nasmejao, namignuo i td.... Nažalost (ali možda) odbojkašice su bile kažnjene pa će doći tek na našu sutrašnju žurku.

 

 

 

 

ŽURKA SA  ODBOJKAŠICAMA

 

     Verovali ili ne istorija se ponovila, samo što su ove večeri bili kažnjeni odbojkaši a odbojkašice su oko deset beć bile na podijumu, spremne za igru. Bila je to ogromna tragedija za nas devojke ali su zato naši momci bili druželjubivi. Organizatori su se potrudili da ni nama ni gostima ne bude dosadno pa su nam organizovali karaoke i bilo je pevanja, igranja i druženja a onda je usledila žurka. Mogu slobodno da vam kažem da nam je ovde sve super i baš nam je krivo što vreme prolazi ovako brzo, mada kažu da kada se lepo zabavljaš vreme prođe za čas, pa vi sami prosudite kako je nama.

 

POSETA MANASTIRU

 

    Oko deset časova svi smo se okupiili ispred odmarališta i drupno se uputili ka manastiru. Tamo su nas sačekali ljubazni monasi a jedna monahinja pričala nam je o izgradnji manastira i drugim interesantnim temama. Možete da zamislite koliko nam je bilo zanimljivo kada su čak i okice osmogodišnje Tine i Teodore, desetogodišnje Dragane pa čak starijih momaka bile uprte u stariju ženu koja nam je pričala o mnogo čemu.

 

 

 

 

JUTARNJE VEŽBE

 

    Sve ovo ne bi bilo toliko zanimljivo, da se svi mi ne razmrdamo i ne rasanimo jutarnjom gimnastikom. Jedino nam teško pada ustajanje u sedam, ali čim udahnemo svež vazduh i uradimo par vežbi spremni smo za sve ono što donosi novi dan. Na vežbe nas vode Maja i Ceca i uvek se tu nadje mesto igri i šali. Muškarci su nam malo lenji ali se polako navikavaju, a neke devojke uvek kasne,jer očigledno nisu navikle na vojni režim ustajanja. Posle vežbi svi idemo na doručak a uspavane lepotice i lepotani se vraćaju u krevet da bi nadoknadili propušteno ali na žalost samo do deset kada nam počinje radionica.

 

 

 

 

CECINE RADIONICE

 

    U našoj ekipi Ceca je zadužena za radionice psihološkog tipa. Sećam se prve radionice kad su nas zabolela usta od bezbroj puta ponovljenih imena ali vredelo je! Sada znam svakog i svako zna mene. Na Cecini radionicama se uvek igramo i zezamo pa su zbog toga omiljene medju najmladjima. Njihove omiljene igre su tajni dirigent, veliki vetar duva kao i bezbroj drugih. Verujte, prosto mi je drago sto sam sa svima njima i što se igram onako kako samo deca umeju. Iako nisam više dete ceo ovaj ambijent i atmosfera vraća me u detinjstvo.

 

 

 

 

LJILJINE RADIONICE

 

    Što se tiče Ljiljinih radionica one su bile zanimljive nama starijima jer smo naučili dosta toga novog o Crvenom krstu. Na radionicama su obradjene četiri opštirne teme vezane za Crveni krst i Ljilja se trudila da svima nama, a ima nas i malih i velikih, objasni kako je nastao Crveni krst i na koji način opstaje tako dugo.  Pričica o Anri Dinanu sa kojim je sve i počelo bila je prva tema o kojoj smo razgovarali. Tokom narednih dana bilo je govora i objašnjavanja pojmova Medjunarodni komitet Crvenog krsta, Medjunarodna Federacija Crvenog krsta i Crvenog polumeseca i Nacionalna društva.

Principi MFCK, su nam nekako bili najzanimljivija tema jer se ispostavilo da svi različito shvatamo objašnjenje samih pojmova

1. Humanost
2. Nepristrasnost
3. Nezavisnost
4. Neutralnost
5. Jedinstvo
6. Dobrovoljnost
7. Univerzalnost

dok nam Ljilja nije objasnila njihovo pravo značenje. Dobro smo zapamtili da su svih sedam podjednako važni i da nema hijerarhije medju njima. Četvrta tema na koju smo i crtali je znak Crvenog krsta, o njegovoj upotrebi ali i vrlo čestoj zloupotrebi. Pokušavli smo da shvatimo zašto npr. na apotekama i zdravstvenim ustanovama ne bi trebalo da stoji znak Crvenog krsta i ako smo navikli da ga godinama tamo ima. Čudno, zar ne?