|
LETNjI KAMP 2006
I ovog leta Niški
Crveni krst, u saradnji sa Udruženjima porodica
kidnapovanih i nestalih iz Niša i Gračanice, i uz podršku
Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, realizuje Letnji kamp
u svom odmaralištu u Divljani. Letnji kamp je
psihosocijalnog tipa i namenjen je deci iz ovih udruženja.
Radionicu psihosocijalne podrške realizuje sociolog, dok
ostale aktivnosti na kampu realizuju volonteri Niškog
Crvenog krsta. Pored psihosocijalne radionice u Divljani je deci dostupna kreativna, novinarska, radionica male
škole prirode i radionica o Crvenom krstu i dečjim
pravima.
 U večernjim satima deca učestvuju u zabavnom
programu (maskembal, karaoke, igrice...) Preko dana su im
dostupni tereni za fudbal, košarku, badminton... U toku
Letnjeg kampa realizovaće se i izlet do Pirota (Muzej
ponišavlja u kome je sniman film Zona Zamfirova) i
manastira u okolini (Sv. Đorđe kod Temske, Sv. Jovan
Bogoslov kod Poganova).
U nastavku ove strane možete pročitati radove koje će
deca pisati na novinarskoj radionici i u kojima će vas
upoznati s onim što ovde budu radila. Gledaćemo da njihovi
radovi uvek budu uredno ažurirani.
Milan
Prvi dan u kampu ''Divljana''
Subota, 22.07.2006. god. 9 je časova, krenuli smo
kombijem iz Gračanice na kampu ''Divljana''.
U jednom kombiju je bilo šestoro, a u drugom sedmoro
dece. U putu nam je bilo super, pričali smo, pevali... U
Divljani smo stigli oko 13h. Smestili smo se u odmaralištu
Crvenog krsta-GAJ.
Osim nas iz Gračanice, u odmaralištu su bila i deca iz
Niša. Kada smo se malo odmorili, stiglo je vreme ručku.
Oko 18h išli smo na obližnje igralište. Neki
dečaci su igrali fudbal, neki košarku, a devojčice
odbojku, između i školice. Na igralištu smo bili do pola
osam. Kada smo se vratili u odmaralište, oprali smo ruke i
otišli na večeru. Posle večere je svako otišao u sobu i
spremio se za žurku, koja je bila u holu odmarališta. Na
žurci su neki igrali, a neki samo slušali muziku. Žurka je
trajala do 10h. Posle žurke su svi otišli na
spavanje, tako se završio prvi dan na kampu ‚‚Divljana‚‚.
Realizatori koji će nas voditi u kampu su:
Oliver, Milan, Jelena, Miona, Mirjana, Slađa, Sanja i
Saša.
Aleksandra Spasić
Prvi dan u Divljani
U subotu, bolje rečeno 22.07.2006.god. pošli smo na kamp u
Divljani. Polazak je bio u 11:30h, stigli smo oko 2h. A
kasnije su nas rasporedili po sobama.
 Odmah nakon toga
sledio je ručak, a posle toga smo se upoznali sa
realizatorima: Milanom, Mirijanom, Mionom, Jelenom,
Slađom, Sašom, Sanjom i Oliverom. Oliver nam je rekao šta
će nam ko od njih predavati. Sve je bilo super, a onda smo
otišli na obližnji sportski teren. Tamo je jedna grupa
dece igrala fudbal, školice, po neko dete je preskakalo
vijaču, neko je igrao košarku, sve u svemu svi smo se lepo
zabavljali. U 20h smo se vratili i spremili za večeru.
Večera je bila super. Kasnije smo u holu odmarališta
igrali limbo dens. Nakon toga smo otišli u sobe, jer smo
bili previše umorni. I tako se završio prvi dan u
Divljani.
Sanja Bakić
Kamp ''Gaj''
Posle kraćeg putovanja manjim autobusom stigli smo u
Divljanu. Prvo što sam ugledao je poveća tabla na kojoj je
velikim slovima pisalo GAJ, ispred kampa. Spoljašnji
izgled kampa je bio neverovatan, a po tome sam i naslutio
unutrašnjost kampa. Čim smo ušli u ''zamak'' smestili su
me u sobu sa mojim najboljim drugom i njegovim bratom.
Bilo je tačno 12:48. Raspakovali smo se za tačno 12
minuta. U sobi, koja je na vratima imala natpis RESTORAN,
sam ušao kao zdravstveni inspektor i pogledao higijenu
sobe. Bio sam iznenađen. Ni moja majka ne bi mogla tako
da pospremi. Ne znam ni jedan drugi objekat koji bi tako
sredio sve prostorije zbog nas dvadesetak deteta. Posle
predivnog ručka vratili smo se svako u svojou sobu. Tek
tada sam shvatio koliko su se trudili da nam pruže komfor,
tj. da nam bude udobno. Imali smo svoje kupatilo, što je
bilo veoma zadovoljavajuće. Još jedna prednost kampa je
teren i parkić koji su veoma blizu. Da bi završio ovaj
članak bio bi mi potreban kilometarski papir, zato ću reći
samo ovo: ''Svako ko god bude došao ovde, neće se
pokajati''.
Marko Stojanović
Moj prvi dan na kampu
Kada smo stigli u mesto Divljana prvo smo dobili svoje
sobe, posle smo se malo odmarali od puta, pa smo zatim
otišli na ručak. To je bilo negde oko 2h. Posle ručka smo
odgledali nekoliko filmova, zatim su nam realizatori
otvorili kamp, a zatim smo otišli na terene, tereni nisu
bili mnogo daleko od kampa, tamo sam ja igrao fudbal sa
mojim drugovim. Moj tim je izgubio, ali nema veze. Kada
smo se vratili sa terena istuširali smo se i malo
odmorili. Posle smo išli na žurku koja nije dugo trajala.
Kada smo se vratili sa žurke spremili smo se za spavanje,
u krevetu smo malo slušali muziku i ubrzo zaspali.
Marko Perenić
Sportski počeci
U subotu kada smo stigli u divljanu skupili smo se i
otišli na terene da igramo fudbal. Mogu vam reći da je
bilo stvarno uzbudljivo. Bilo je dosta golova na utakmici.
Svako je dao po neki go jer su uslovi bili povoljni za
igru.
 Za to su se pobrinuli volonteri Crvenog Krsta. Mogu vam
reći da kamp Gaj (Divljana) treba videti, jer je to jedno
prijatno mesto koje trebalo doživeti na pravi način. Mogu
vam sa sigurnošću reći da nema sličnijeg i boljeg mesta od
Gaja, jer je on ostavio toliko jak utisak na mene da bih
ovde voleo da ostanem jedno vreme. U Srbiji nema puno
ovakvih kampova tako da je Gaj jedno od retkih mesta gde
mozemo ovako da se družimo
Aleksandar Popović
Moj doživljaj
kampa
U parkiću sam se klackao sa bratom na klackalici.
Sam sam se popeo na vozić.
Spuštao sam se na tobogan.
Dušan
Cvetković, 8 godina
Mirče
Sada ćemo da se upoznamo sa našom
drugaricom Mirjanom Arsić, koja je rođena 1990, a već je
ovde na kampu kao realizator nekih aktivnosti.Ona je
volonter u Crvenom Krstu i mnogo voli da se druži sa
drugarima na kampu, a i pomaže Milanu u novinarskoj
radionici, i kuca tekstove za sajt, baš brzo kuca.
U koju školu ideš i šta ćeš da radiš posle škole?
- Idem u
Gimnaziju Svetozar Marković, išla sam u osnovnu školu
D.J.Stanko u Nišu, a planiram da kasnije završim prava ili
političke nauke.
Da li imaš simpatiju?
- Ne trenutno nemam simpatiju, ali moja
velika ljubav je Harry Potter.
Ne, nemoguće, mora da ti se na kampu
sviđa bar neki dečko?
- Ipak su svi mali tako da ne bih da
završim u Kuriru.
Kako su svi mali kad je razlika između
nekih od vas samo godinu dana.
-Ne, ja
sam na kampu, ipak, realizator.
Šta
radiš u slobodno vreme?
- u
slobodno vreme čitam (obično Harry Potter-a), mada čitam
po nekoliko knjiga u isto vreme, a ako ne čitam onda sam
na sajtu posvećenom Harry Potter-u.
Jesi
li ti štreber, pa samo čitaš ili možda ponekad izađeš do
grada sa društvom i gde obično izlaziš?
- Ja
nisam, NISAM štreber samo sam mnogo pametna, naravno da
izlazim, ali to nije klasičan izlazak. Izlazim uvek na
neko drugo mesto…
Da
nisi ti malo uobražena, a?
- Ne,
nisam ali ako tako misliš to je OK, tvoje pravo.
Da li je neka tvoja drugarica ovde na
kampu?
- Da, da moja najbolja drugarica Miona je
na kampu i ona je volonter Crvenog Krsta.
A jel se Mioni sviđa Dušan ?
- Pa možda, ali je moguće da krije
osećanja, zbog godina, i ona je ‘mnogo’ starija.
Koliko ste vas dve dugo volonteri ?
- Pa ne baš dugo, možda
pola godine, ali smo za kratko vreme zavolele organizaciju
i uklopile se u celu priču.
Da li si već nekada bila ovde u Divljani?
- Da pre nekoliko nedelja na obuci za
volontere crvenog Krsta i bilo mi je super.
Da li ti se sviđa hrana?
- Uživam u hrani, posebno u pici, ali mi
fali užina.
Koju vrstu muzike slušaš?
- Volim da slušam Prljavo kazalište, i
grupe poput nje.
Zašto si onda sinoć na karaokama igrala
i pevala uz GRAND muziku i glumila GRAND balerinu?
- Pa to je bilo samo sinoć... pogreši čovek
pa se posle kaje.
Pitanje za kraj, da li voliš cveće i
koju vrstu najviše?
- Pa i ne
volim ga preveviše, ali sam ovde zavolela cvet šumske
jagode.
Imam
da kažem nešto za kraj obožavam da gledam sport, naročito
košarku i tenis, a to me niste pitali. I baš za kraj KISS!
Slobodan, Nikola i
Milan
Mala škola prirode
Blještavi sunčani zrak zablještao u mojim očima što je
značilo da je vreme za ustajanje. Umio sam se i oprao zube
na brzaka da bih 18min. kasnije otišao na doručak. Taman
što sam legao na krevet cimeri su me odvukli u šumicu koja
je preko puta odmarališta.
Panjevi poređani kao stolice i stolovi podsećali su me
na lepe i ružne trenutke iz školske klupe.
 Društvance
je selo na panjeve i sačekalo ostalu dečurliju. Odjednom
niodkuda, pojavili su se Saša i Sanja. Predavanje je
počelo laganim razgovorom. Društvo nam je pravio pas smeđe
dlake po imenu Meda. Ne tako dugačke lekcije ulazile su mi
u glavu kao ciganče u kontejner i kao peglica na autoput.
Bucmasti hvalisavac po imenu Dušan je pričao da najmanje
od svih nas zna, iako je na kampu bio već 4 puta. Zato je
dobio najviše pitanja, te je izjavio da mu konačno stvari
ulaze u glavu. Onda se niodkuda pojavljuje naš realizator
i novinar Milan Đorđević i otpočinje nova priča o
ekologiji. Koliko se ja sećam trebalo je da dajemo poruke
za očuvanje prirod edrugim nepažljivim ljudima, ali čini
mi se da smo se mi trudili da smestimo samo nešto što se
rimuje i bude vezano za smeće. Konačno čas upoznavanja
prirode je okončan. Ja sam ustao sa manjeg panja, sav
zadovoljan i ispunjen srećom.
Marko Stojanović
Čas u prirodi
Na času u prirodi smo radili ekologiju. Pričali smo o
zagađivačima i o ekološkoj kulturi. Pisali smo i neke
poruke koje glase ovako:
1.
Ulice plaču i nemaju mira od papira, od papira.
Aleksandar
2.
Pogledaj prirodu anđele! Aleksandar
3.
Sunce se kreće, a svuda je smeće. Mirjana
4.
Životinja neće gde je smeće. Marko
5.
Očistite prirodu i uživajte u životu. Mirjana
6.
Priroda je lepa, ali je čovek uništava. Marko
7.
Prirodu volim ja, ali cveće smeta. Dušan
8.
Sada vodu uništavamo, a nekada će nam trebati.
Sanja
9.
Smeće - zabranjena reč! Miona
10.
Ja volim prirodu jer je lepa. Miloš
11.
Neki crv buši rupu, a neki crv ne buši
rupu.
Jovan
12.
Neke ptice nikad ne polete. Dušan
13.
Ptice pevaju, sunce sija, prija mi ova prirodna
harmonija. SanjaR
14.
Panjeve ne seci lišće ne pokrivaj jer u tome niko
ne uživa.Saša B
15.
Ozon plače i nema mira od kerozina! Aleksandar
16.
Ja volim šumu jer ima puno drveća. Miloš
17.
Iako sada ne marimo, priroda će nestati. Sanja
18.
Kornjače se vole, kornjače se ne vole. Dušan
19.
Ptice maštaju i lete kao i svako dete. Sanja
20.
Ne znam, ne znam… A što to pišeš? Dušan V
21.
Životinje su lepe! Dule
22.
'Oću majko, 'oću u gradsku čistoću. Dule
23.
Imam malo morsko prase ime mu je Đole, voli da se
mazi i
mačke se pazi. Milena
To su bile naše poruke koje smo radili na prvom času škole
u prirodi.
Marko Perenić
Miona
Tokom
ovog kampa upoznali smo još jednu novu ličnost, novog
realizatora Mionu Aleksić. Miona na kampu pomaže Sanji i
Saši u realizaciji njihovih radionica.
U
koju školu ideš?
- Idem u
Gimnaziju Svetozar Marković, koja je većini poznata kao
Grobarska.
Kako ti se sviđa u odmaralištu?
- Baš mi se sviđa. Osoblje je veoma ljubazno i sve je
veoma čisto, a i nije mnogo vruće, sve u svemu jako
prijatno.
Šta
misliš o realizatorima i deci u kampu ?
- Lepa i
vesela družina.
Da li
voliš da putuješ i gde bi volela da odeš?
-
Obožavam da putujem, a najviše bih volela da posetim
Italiju i Kubu.
Zašto
baš ova mesta?
-
Italiju, zato što me privlači nihova kultura, jezik, hrana
i arhitektura, a Kubu zato što je tamo toplo i veselo.
Šta
radiš u slobodno vreme?
- Slušam
muziku, vozim biciklu, šetam psa Taru, čitam knjige ….
Koji ti je omiljeni pisac,a koja omiljena knjiga?
- Omiljeni pisac mi je Mile Kordić, a omiljena knjiga
Autostoperski vodič kroz galaksiju od Daglasa Adamsa.
Koju vrsu muzike voliš da slušaš ?
- Ne ograničavam se samo na jednu vrstu muzke, ali najviše
volim rok, i neke podvrste roka.
Tvoja omiljena grupa je?
- Imam
više omiljenih, a to su Audioslave, Staind, Disturbed i
Tool, a volim da slušam i stari domaći rok poput Prljavog
kazališta, Parnog valjka, Kerebera i drugih.
Imaš
li omiljeni film?
-
Naravno, imam dva. Na prvom mestu je Paklena pomorandža, a
zatim Čarli i fabrika čokolade.
Ima još dosta filmova koje volim, ali ova dva su na vrhu.
Omiljeni glumac i glumica su ti?
- Glumac
Johnny Depp, a glumica Angelina Jolie.
Imaš li dečka ili simpatiju?
- Dečka tenutno ne, a simpatiju uvek!
Da li bi nam otkrila njegovo ime?
- Ne bih, žao mi je!
Da li možda konzumiraš alkohol?
-
Ponekad u posebnim prilikama, ali izbegavam.
Imaš
li možda omileno piće?
-
Kupinovo vino i sok od višanja.
Pošto
ne konzumiraš alkohol, da li se možda baviš nekim sportom?
- Ne
osim što vozim biciklu u slobodno vreme.
Voliš li da pratiš sportska dešavanja?
- U principu ne, ali volim da gledam vaterpolo i košarku
kada igra naša reprezentacija.
Kako
je biti realizator ?
-
Izuzetno interesantno, s obzrom da sam do sada samo držala
kraće radionice, a sada imam priliku da malo duže obavljam
sličan posao.
Šta
misliš o današnjoj omladini?
- Strašni su, a svaka generacija je sve gora i gora!
Koji su ti planovi za budućnost?
- Studiraću japanski, a potom ću otići u Italiju i tamo
raditi u nekoj ambasadi kao prevodilac.
Zanimljivo, odakle ti ideja za tako nešto?
-
Prvlači me japanski jezik zato što je neobičan, malo ljudi
ga zna, a imaju i lepu i drevnu kulturu.
Pitanje za kraj da li voliš cveće?
- Volim,
omiljeno cveće su mi ljubičice i kale.
Da li
bi volela da dodaš nešto na kraju?
- Pa ne
bih mislim da sam sve rekla.
Dušan
i
Marko
Novinarska radionica
Novinarska radionica je vrlo
zanimljiva radionica, vodi je Milan Đorđević.
Na novinarskoj radionici su: Aca, Aleksandra, Saša, Sanja,
Nikola, Marko C., Marko S., Marko P., Dušan V. i Dušan C..
Novinarska radionica počinje oko 17 h i traje sat vremena.
Ni kreativna nije loša ali je novinarska bolja. Na
novinarskoj radionici najčešće pišemo tekstove koji idu na
sajt. Takođe radimo intervjue. Novinarska je po meni
najbolja radionica na kampu i biće. Uvek kad dođem u
Divljanu ići ću na novinarku radionicu.
Slobodan
Šabić
Jelena
M.
Jutro u Gaju. Posle doručka
smo otišli na Jeleninu radionicu o kulturološkim
razlikama. Na početku smo igrali igru ''Veliki vetar
duva'', a posle smo pričali o ličnom identitetu. Napravili
smo pauzu. Posle pauze smo ručali. Šalili smo se pa smo
nastavili o kulturološkim razlikama. Milan nam je
pokazivao razne ljude različitih kultura, crnce i crnkinje
na video bimu.  Tamo
se ''slučajno'' našla gola crnkinja i svi smo se smejali.
Završili smo radionicu i svi smo nešto naučili – negde u
svetu je normalno biti go!
Marko Cvetković
Jelenina radionica
Po mom mišljenju najbolja radionica je bila Jelenina
radionica. Na njoj smo pričali o svom ličnom identitetu.
Ta radionica je za sve bila posebna. Nismo pričali samo o
fizičkom izgledu već i o unutrašnjim osobinama i
osećanjima, i postepeno smo razumeli da smo možda slični
po izgledu ali da nijedan čovek nije isti po osobinama.
Kao primer navela je dva blizanca koja su u kampu sa nama.
Oni su potpuno isti po fizičkom izgledu tako da ih svi
mešaju, ali su veoma različiti po ponašanju, po osobinama
i po još mnogo čemu. Jelena je sve to osećajno i pažljivo
ispričala pazeći da nam ne bude dosadno, i da svi uživamo
u njenoj priči. Kasnije smo igrali igru pozdravljanja i
pokazali da nismo toliko tolerantni jer nas je bilo
sramota da se pozdravljamo.
Ova radionica je bila najbolja jer smo shvatili da
svako od nas ima svoja osećanja – identitet.
Sanja Bakić
Sanjina
kreativna radionica
Kreativna radionica je jedna od najzanimljivih radionica
na celom
Kampu. Radionicu vode Miona i Sanja. Veliki deo dece se
opredelilo
za kreativnu.
U kreativnoj je svaki dan zanimljiv i uzbudljiv za sve
polaznike.
Prvog dana su napravili ukrase za saksije za saksije od
plastelina.
Drugog dana su radili sa kontra kolazem(papirom)
Treci dan je bio zanimljiv jer su pravili drveće od žice
i perlica.
Četvrti dan nije održan zbog izleta.
U četvrtak dok smo pisali o kreativnoj radionici radili su
slikanje
pejzaža voštanim bojama.
Kreativna radionica je vrlo korisna jer ona pamaže deci da
iskažu
svoj talenat na pravi način.
Aleksandar
i Slobodan
Slađina radionica
Posle doručka krenuli smo u svoje sobe ali nas je na pola
puta
presreo čika Oliver i smestio nas je na stolice. Slađa je
bukvalno istrčala sa
papirom u ruci iz učionice.
Ubrzano je čitala
sledeća imena sa papira: Marko S., Marko C., Marko P.,
Dušan,
Slobodan, Aleksandra, Sanja, Srđan, Nenad, Nikola,
Marina i Aleksandar.
A drugi klinci su
ostali na svojim mestima i uzbuđeno čekali igrice koje su
osmišljene samo za njih. I tako dok su dečica igrala svoje
bezazlene igrice, mi velika deca razgovarali smo o
ozbiljnim stvarima. Mislim da nas je Slađa (bar mene, ne
znam za druge) mnogo toga naučila. Prvi put u životu
osećam da sazrevam. Naučila me je da cenim druge ljude i
da shvatam cenu i značenje prijateljstva.
Marko Stojanović
Karaoke
 Sve
mi je lepše i lepše ovde u ovom odmaralištu. Sinoć smo
imali karaoke.Prvo je pevao Aleksandar a zatim sam pevao
ja. Te pesme su bile i dečije a neke i narodne. Više su
išle narodne pesme. Onda su nam se u pevanju pridružili
realizatori, igrački ansambl ''Gaj balerine'' (Sanja,
Miona i Mirjana). Veče je bilo jako veselo i zanimljivo.
Svi su učesvovali u igri i pesmi. Vreme je tako brzo
prošlo, samo što smo se zagrejali a već smo morali da
idemo na spavanje, jer je bilo 23 h.
Marko Perenić
Igra
u kojoj jedan gubi
Svakodnevno posle radionice idemo na sportske terene. Pošto
je polovina terena juče bila zauzeta morali smo da
igramo na drugoj polovini. Vrhunac ove igre u kojoj jedan
gubi je da nekog od igrača, tj. Golmana od 10 poena
doteramo do nule, i on tada mora da se leđima okrene prema
nama, a mi šutiramo loptu po njegovoj zadnjici dok mu ne
utrni. Nismo jako šutirali loptu, to mnogo boli.
Pored igrališta nalazi se bazen koji je deset puta
čišćen a nikad očišćen i napunjen vodom. Pošto je bazen
prazan u njemu smo igrali badminton. U bazenu je ostalo
malo žabokrečine. Ja mislim da bi taj bazen trebalo
napuniti da bi se deca kupala u njemu a ne da idu čak u
Zvonačku banju zbog bazena.
Dušan Vitošević
Aleksandrina
(doktorkina) radionica
 Ovde
na kampu osim kreativne, novinarske, Jeleninih i Slađinih
radionica imamo i radionicu o prvoj pomoći. Radionicu prve
pomoći drži naša doktorka Aleksandra koja brine o nama na
kampu. Danas smo imali Aleksandrinu radionicu i naučili
smo mnoge važne stvari. Prvo nam je pričala kako sanirati
povrede na: ruci, nozi, glavi... pa opekotine I,II i III
stepena. Kasnije je objašnjavala o prelomima, a potom je
dočao praktični rad tj.
praksa.
Vežbali smo kako imobilisati prelom na nozi, ruci, zglobu,
vratu i kičmi.
Marko Cvetković
Igre bez granica
  Preksinoć
smo igrali igre ez granica. U toj igri učestvovale su
četiri ekipe, prva ekipa je sebi dala naziv ''Beli
tigrovi'', druga se zvala ''Lavovi'', treća ''Čivave'', a
četvrta ''Zebre''. Prva igra je bila igra ''Prenošenje
konfeta'', pobednik u toj igri je bila ekipa Lavovi. Oni
su s ajedne na drugu stolicu prenosili konfete. Drge su
bile Zebre, treće Čivave, a četvrte Beli tigrovi. Sledeća
igra se sastojla u tome da jedan učesnik iz ekipe ispušta
glas ''AAAAAAA'', dok god
može
da
izdrži, a igrači iz njegove ekipe su za to vreme prenosili
šišarke sa stolice na postolje za jaja. U toj igri
pobednici su takođe bili članovi ekipe Lavovi.
Najzanimljivije igre su bile: ''Do poslednjeg daha'' ;
''Presvlačenje''; ''Muzičke stolice''; ''Ples s
balonima''; ''Kašika''. Poslednja i odlučujuća igra nam je
bila ko će prvi da pojede krišku džema, vezanu koncem. Ove
igre su bile mnogo zanimljive, a pobednik je bila ekipa
''Lavova''.
Aleksandra Spasić
Slike
sa maskembala
 
Bal maskiranih
Posle velikog razočarenja, jer moju masku ludaka Sanja,
devojka koja je prikupljala prijave za maskenbal, nije
prihvatila uputio sam se ka holu. Očekivao sam pustu
prostoriju razbacanih stolica, a ugledao sam salu prepunu
dece maskiranih u svakakva čuda i čudovišta, a moj ludak
je bio neprihvatliv.
Sve u svemu svi su se snašli za masku i poprilično su se
potrudili. Konkurencija je bila jaka, ali je i moja maska
mumije bila dobra. Bal maskiranih je otvoren nekom dečjom
pesmom, koju nikada u životu nisam čuo, ali se u refrenu
stalno ponavlja reč ‘’đuskajmo’’, pa sam pretpostavio da
se pesma zove tako. Pošto sam bio maskiran u mumiju na
glavu su mi stavili krvavu krpu i obmotali su me zavojima.
Zavoji oko nogu su mi stalno padali, ali je tu bila i
devojčica maskirana u doktorku i stalno ih je zatezala.
Maskenbal je počeo, svako je bio posebno najavljen i
ocenjen. Ocenu je davao ‘’stručni’’ žiri koji su činile
učiteljica Verica i Mirjana i Miona. Za svakoga je bila
puštena posebna pesma i svako je imao zadatak da đuska uz
nju.Kada je žiri završio sa ocenjivanjem povukao se kako
bi na miru izabrao pobednika, dok smo mi đuskali. Ubrzo
žiri se ponovo vratio sa rezultatima. Zanimljivo je to što
niko nije pobedio, a svi su dobili nagradu, svako je dobio
po jednu knjigu.
I noć se završila kao i uvek odlaskom u krevet.
Marko Stojanović
Intervju sa Oliverom
Dinićem
U ovom
intervjuu imaćte prlilke da upoznate čoveka koji zaslužan
za naše druženje.Inače mi ga zovemo čika Oliver, a on je
koordinator nekih od aktivnosti u Crvenom Kstu. Uspeli smo
da od njega dobijemo iscrpan intervju, pa uživajte.
Koje su Vam najdraže uspomene iz
detinjstva i da li ste bili nestašno
dete?
- Pa... Ne mogu da se setim. Imam puno
uspomene iz detinjstva. Ajde drugo pitanje, dok se setim
prvog (smeh...). Pa... Ne znam stvarno, ne mogu da se
setim. Pa... Jesam bio nestašno dete, ali sam bio i dobar.
Uglavnom sam bio dobar, ali sam znao da budem i nestašan.
Mislim, kao i svako dete.
Da li ste voleli školu i kakav ste bili
đak?
- Pa... Bio
sam dobar đak, ali ne mogu da kažem da sam nešto preterano
voleo školu,
ali
bio sam dobar đak.
Šta podrazumevate pod dobrim đakom,
dobar ili odličan?
- Bio sam
odličan đak, sa svim peticama, u školi sam se družio i
igrao sa drugarima, ali
sam učio i
nove stvari. Naravno, škola je vrlo bitna i treba da se
shvati vrlo ozbiljno, jer je to nešto bez čega čovek ne
može da krene u životu. Mora da sazna prvo neke stvari, da
bi znao da vrednuje bolje stvari oko sebe i kroz život.
Sad sledeće pitanje.
Koji Vam je bio omiljeni predmet?
- Omiljeni predmet? Omiljeni predmet mi je
bio engleski jezik. Uvek sam voleo engleski, od samog
početka, od osnovne škole, pa sam posle i kroz srednju
školu i na fakultetu nastavio da učim engleski jezik. Pa
eto i sad imam prilike da se njime koristim u svom radu i
nekim svakodnevnim obavezama što se tiče mog posla.
Da li ste oženjeni i koliko imate dece?
- Oženjen sam i imam dvoje dece.
Kako se zovu?
| 
